* Bili ste koncertmajstor Moskovske filharmonije I vođa kamernog orkestra Moskovski filharmonicari sa kojima ste nastupali širom svijeta. Opišite nam Vaše iskustvo sa tim orkestrom i kako je to uticalo nas Vaš razvoj kao dirigenta?

-    Sve što ste naveli ne odražava sva moja angažovanja. Osim rada u orkestru, organizovao  sam kvartet koji su sačinjavali solisti Moskovske filharmonije. Zapravo taj kvartet je funkcionisao relativno kratko – svega šest godina. I prestao sa radom iz objektivnih razloga. To je bio jako bitan period u mom profesionalnom razvoju. Mnogo toga smo uspjeli da odsviramo u Rusiji i u inostranstvu, i to je otvorila vrata u svijet uzvišenih muzičkih ideja. Možda je ovo najteži i najuzbudljivij oblik muzičkog izvođenja. Osim toga, kao što znate, bavio sam se pedagogijom – prvo u specijalnoj školi Gnesinih, a kasnije, u posljednjih deset godina, u akademiji Gnesinih. Tako da moje pojavljivanje na dirigentskom postolju nije slučajno – ono je rezultat akumuliranog muzićkog iskustva.  Ljudi na različite načine počinju da se bave poslom dirigenta: neko se obučava na konzervatorijumu, pa poćinje svoju profesionalnu aktivnost u mladosti i usput stiču muzičko iskustvo (takvih primjera je jako puno). Međutim, moj put je drugačiji. Ja sam se obučavao u tom poslu kad sam bio na postdiplomskim studijama, ali nakon toga je usljedila velika pauza. Moj glavni posao je bio posao koncert-majstora. Naravno, bivao sam na mjestu dirigenta, ali se to nije često dešavalo. Moram da kažem da nijesam nikada bio „inficiran“ ovom „dirigentskom bakterijom“, kao što je to slučaj sa mnogim mojim kolegama. Imao sam svoju violinu i uz nju sam mogao izraziti sebe. Posao koncert-majstora, u suštini, je veoma sličan poslu dirigenta, ukoliko se tome posvetite svim srcem i ne ograničavate se samo svojom partijom, nego gledate u partituru, pratite dirigenta i t.d. Jednom riječju, moj put mi je dao priliku da savladam ovaj proces iznutra, a to je za mene velika usluga. Uostalom, u različitim vremenima i sa mnogim dirigentima sam izvodio mnoga dijela, kojima ja sada dirigujem.

* Kako ste počeli da se bavite dirigovanjem? Opišite nam Vaše prvo iskustvo kao dirigent?

Moram da kažem, da je dirigent istovremeno rukovodilac i, djelom, učitelj. A smatram da rukovodilac mora poznavati proces iz prve ruke. Prvo iskustvo kao dirigent doživio sam kada sam imao 10 godina i desilo se to ovako: u muzičkoj školi, koju sam pohađao, postojala su dva orkestra – jedan za starije učenike, a drugi za mlađe. U skladu sa mojim uzrastom, ja sam svirao u drugom. I moram priznati, sviranje u orkestru mi se jako dopadalo, naročito zbog toga što sam bio koncert-majstor. Svirao sam sa velikim entuzijazmom i, vjerovatno, upravo zbog toga me je primjetio pedagog-rukovodilac. I, jednom dok smo vježbali, zamolio me je da dirigujem prvim dijelom „Oproštajne simfonije“ od Hajdna, a sam je otišao da čuje kako to zvuči u sali. Tako sam debitovao kao dirigent. Deset godina kasnije situacija se ponovila, ali tada ipak u akademiji. Nakon toga sam pohađao časove dirigovanja kod profesora Ogarkova, a kad sam diplomirao, postao sam njegov asistent.

 

* Šta Vi smatrate da čini dobrog dirigenta?

Orkestar je najveći i najbogatiji muzički instrument. Izvanredne mogućnosti za izražavanje raznih emocija. Kombinacija različitih tonova, boja, ogroman dijapazon. Sve to ga čini jedinstvenim u svjetskoj kulturi. I gotovo za svakoga ko je ikada dodirnuo taj instrument nema povratka. Dirigent, vjerovatno, kao niko drugi, mora da posjeduje veliki broj osobina neophodnih za rad. Prevashodno ljudskih i profesionalnih. Ali, ja bih istakao dvije od njih: prije svega treba da volite to čime se bavite, a nakon toga treba da imate „pakleno“ strpljenje. Dakako, morate imati talenat. Takođe, nesumnjivo, morate imati ozbiljnu svestranu muzičku pripremu. Ali najvažnije, po mom  mišljenju, treba da budete spremni da učite čitav život. Ostalo zavisi od sreće. Što se tiče pitanja kako se postaje dirigent – nezaboravni Boris Čajkin (jedan od istaknutih ruskih dirigenata) je rekao: "Da postanete dirigent, treba da imate gdje da dirigujete." I ovo nije šala. Ovo je surova istina.

* Da li postoji neki dirigent kojem se posebno divite?

Moj idol već mnogo decenija je njemački dirigent Wilhelm Furtwängler. On je najveći interpretator „visoke“ klasike. On se ne bavi samo izvođenjem dijela, on otkriva njegov smisao. Od ranih tinejdžerskih godina, sakupljao sam njegove snimke. I moram reći da je svaki od njih fascinantna lekcija o muzici.

* Kada je  počela saradnja sa CSO? Kada se javila ideja da bi mogli da preuzmete ulogu dirigenta CSO?

Prvo susret, kao što sam već rekao, je bio 2008. godine. Utisak je  dosta nejasan, jer orkestar, kao takav, nije postojao. Može se reći da je postojala nevelika grupa muzičara, koji su, koliko sam tada shvatio, željeli da sviraju u orkestru. I to je bilo to. Dobro se sjećam kako smo se dogovarali sa tadašnjim dirigentom oko programa za prvi koncert. Program smo izabrali, ali su postojale sumnje. Takvo je bilo moje prvo iskustvo saradnje sa CSO.

* Vaša izvođačka karijera je vrlo duga, da li imate neki zanimljiv momenat sa pozornice, koji Vam je ostao u sjećanju?

Mogao bih navesti dva-tri koncerta koje pamtim. Dobro se sjećam događaja, i zbog toga pamtim sve koncerte u kojima sam svirao sam i kojima sam bio prisutan kao slušalac. Ali, ipak mogu da izdvojim dva-tri:

Grad Beč, 1984. godina, turneja Bolšoja teatra. Predstava „Labudovo jezero“ Čajkovskog. Kao što je poznato, sa tačke gledišta dramaturgije, u ovom dijelu ima mnoštvo velikih i veoma značajnih violinskih solo izvođenja. Oni u znatnoj mijeri određuju izvođački nivo violiniste i stoga je to velika odgovornost.

Grad Moskva, 1992. godina. Velika sala Moskovskog konzervatorijuma. Izvođač – orkestar Moskovske filharmonije i ja kao dirigent. Na programu je Simfonija br. 40 u G-molu od V.A. Mocarta i  Simfonija br. 4u E-molu od J. Bramsa.

Grad  Hanover 1996. godine. Nastupa orkestr koji sam ja osnovao „Solisti Moskovske filharmonije“. Na programu je 15. kvartet Bethovena u A-molu i 3. kvartet Šostakoviča. Možda ova navedena izvođenja, na neki način, i jesu ključni događaji u životu.

* Kako doživljate publiku CSO?

U svim zemljama je  različita publika. Nesumnjivo da je razlika i u mentalitetu i u temperamentu. Crnogorska publika nije izuzetak. Ona se aktivno odaziva onome što voli, a na nešto, što nije baš jasno, reaguje uzdržano i ljubazno. Vaša publika ima svoje sklonosti, naročito kad se radi o brzoj, energičnoj muzici. Svakako, trudim se da uzimam u obzir tu okolnost prilikom izrade programa. Ali ne mogu da se rukovodim samo tim principom. Za mene je prije svega važno ono što je neophodno i korisno za razvoj orkestra, za njegov kreativni rast i tehničko osposobljavanje.

* Šta bi rekli mladim ljudima da ih podstaknete da dođu i slušaju koncerte klasične muzike?

Primjetili smo da na koncertima ima puno omladine. Lijepo je vidjeti mlada lica u publici – to ohrabruje. Jer omladina je naša budućnost. A onima koji se tek spremaju da dođu u koncertnu dvoranu želim da kažem: život je toliko raznolik u svim svojim manifestacijama, i ne bi trebalo ograničavati se samo na razonodu. Proširite svoja znanja i iskustva. To će vas učiniti duhovno bogatijim i uveličati vas u vašim očima. Uostalom, složićete se, upravo intelektualni rad razlikuje čovjeka od svih živih bića. Dakle, taj dio je neophodno unaprijeđivati. Ozbiljna umjetnost i, posebno, muzika je dobra hrana za um i za srce.